Naime, Ustav Republike Srbije, u članu 106, propisuje da se Narodna skupština sastaje u dva redovna zasedanja godišnje, te da prvo redovno zasedanje počinje prvog radnog dana u martu, a drugo prvog radnog dana u oktobru i da ne može da traje duže od 90 dana. Istim članom Ustava je propisano da se Narodna skupština sastaje u vanredno zasedanje na zahtev najmanje trećine narodnih poslanika ili na zahtev Vlade, sa unapred određenim dnevnim redom.

Dakle, Ustav pravi razgraničenje između redovnog i vanrednog zasedanja Narodne skupštine. Definisanjem datuma početka redovnih zasedanja postavlja se jasna granica u kojoj sve aktivnosti u vanrednom zasedanju moraju da prestanu. Ovo pravilo je dosledno primenjivano u svim prethodnim sazivima Narodne skupštine i nikada se nije dovodilo u pitanje. U suprotnom, ovakvo tumačenje kakvo je iznela narodna poslanica Tepić značilo bi da redovno zasedanje nikada ne mora da započne, a i da nema razlike između redovnog i vanrednog zasedanja.

Nadam se da će ovo pojašnjenje i podsećanje biti od koristi pre svega narodnoj poslanici Mariniki Tepić, ali i celokupnoj javnosti da pravilno sagleda rad Narodne skupštine i ne podlegne neprimerenim i neutemeljenim optužbama.

Napominjem da se predlozi zakona povodom kojih su zatražena vanredna zasedanja i dalje nalaze u skupštinskoj proceduri.