На седници је разматран и усвојен Нацрт заједничког мишљења Венецијанске комисије и Канцеларије за демократске институције и људска права ОЕБС (ODIHR) о уставно-правном оквиру којим се уређује функционисање демократских институција у Републици у светлу изборног законодавства и изборне администрације.

У свом излагању, народна посланица Елвира Ковач je изразила захвалност Народне скупштине на изузетној спремности Венецијанске комисије за пружање стручне помоћи и експертизе Републици Србији током претходне године у припреми прво уставних амандмана у области правосуђа као и новог Закона о референдуму и народној иницијативи и тренутно најактуелнијих нових закона у области правосуђа. У том смислу је захвалност на припремљеном нацрту заједничког мишљења изразила известиоцима Венецијанске комисије и експертима ODIHR који су били укључени у процес припреме овог нацрта.

Истакла је да је припремљено мишљење од изузетне користи и значаја за Републику Србију с обзиром на то да околности у којима су нови изборни закони донети нису омогућавале да Венецијанска комисија буде укључена у процес њихове израде, тако да ће мишљење представљати важан инструмент за ex-post анализу ефеката новог изборног законодавства.

Подсетила је да су у Републици Србији почетком априла ове године одржани редовни председнички и ванредним парламентарни избори, чему је претходило доношење три нова изборна закона као и новог Закона о финансирању политичких активности, почетком фебруара, дакле два месеца пре одржавања избора. С тим у вези је напоменула да би се могла изнети примедба да оваква ситуација у принципу није у складу са Кодексом добре праксе у изборним питањима Венецијанске комисије, али је нагласила да су доношењу ових закона претходили међустраначки дијалози о унапређењу изборних услова вођени током 2021. године, из којих су проистекли договори и документи који су, на крају, резултирали бројним новим законским решењима, од којих је велики број усмерен управо ка унапређењу положаја у том тренутку ванпарламентарне опозиције, што се, како је указала, констатује и у самом нацрту мишљења.

У складу са изнетим, изнела је да је доношење нових изборних закона било опште прихваћено, иако јесте постојала бојазан како ће поједина нова решења бити примењена у пракси, као што је то случај са увођењем по први пут у изборни процес на националном нивоу локалних изборних комисија, које су до тада биле искључиво надлежне за спровођење локалних избора.

Поводом поменутог увођења локалних изборних комисија у изборни процес на националном нивоу, истакла је да то као и бројна друга решења у новим изборним законима представљају имплементацију препорука садржаних у извештајима ОДИХРа о праћењу низа изборних процеса у Републици Србији. У том смислу су, како је изнела, у припреми нових изборних закона пуно значили и неформални коментари које је ODIHR почетком јануара ове године доставио на нацрте ових закона и тиме значајно утицао на њихово коначно уобличавање пре упућивања у скупштинску процедуру.

Нагласила је да је Република Србија посвећена усклађивању свог изборног законодавства са међународним стандардима и преузетим обавезама, у ком циљу је најозбиљније приступила разматрању свих коментара и препорука садржаних у извештајима ODIHR, тако да је у оквиру Владе 2019. године формирана посебна радна група за сарадњу са ODIHR управо у сврху примене тих препорука.

Напоменула је, међутим, да начин на који препоруке ODIHR могу и треба да буду инкорпориране у правни систем Републике Србије зависе не само од њихове усклађености са уставним поретком Републике Србије већ и од наше политичке културе и политичког дискурса у Републици Србији.

По питању учешћа националних мањина у изборним процесима, народна посланица Елвира Ковач је изнела да су мере афирмативне акције у претходном периоду дозволиле политичким странкама националних мањина да се самоорганизују и учествују на изборима и да су актуелна законска решења делотворна. Нагласила је да се након компаративне анализе може установити да без обзира што одређене земље чланице Европске уније и земље из региона имају опцију обезбеђених мандата у парламентима за националне мањине, не може се направити потпуна паралела између њих и Републике Србије, која обилује великим бројем националних мањина (укупно 23) и да је, стога, немогуће обезбедити политичку заступљеност баш свима у Народној скупштини. Изнела је и мишљење да такав систем не би ни био фер према оним политичким странкама националних мањина које већ 25 година раде како на својој организацији, тако и искреном заступању интереса припадника националних мањина. У вези с изнетим, оценила је да је потребно прецизније регулисати услове регистрације мањинских странака тако да се спрече потенцијалне злоупотребе законских олакшица гарантованих мањинским партијама, те да би било потребно захтевати да политичка странка како би се регистровала као мањинска у свом називу јасно стави до знања коју мањину заступа и да је исти захтев потребно поставити мањинским изборним листама, чиме би се спречила досадашња пракса довођења бирача у заблуду избором назива странке и изборне листе.