Истанбулска конвенција је дефинисана као „златни стандард“ у борби против насиља над женама. Ова Конвенција заиста поседује иновативне карактеристике које је чине софистицираним, далекосежним текстом и најважнијом референцом, стандардом на који се многе земље угледају, укључујући и земље изван граница нашег континента пошто је Конвенција отворена за приступање земаља које нису државе чланице Савета Европе.
На конференцији је било речи о интегрисаним политикама. Ово је једно од 4 П на којима се заснива Истанбулска конвенција, уз Превенцију, Протекцију и Процесуирање. То је заиста један од иновативних елемената Конвенције, чији је циљ да се допуњују и јачају друга „П“, и то управо стварањем институционалне структуре за елиминацију насиља над женама.
Истанбулска конвенција захтева од државе да блиско сарађује са цивилним друштвом. Она заправо заговара сарадњу између свих актера, између осталог, да би се обезбедило делотворно упознавање с проблемом. Свест о распрострањености насиља над женама, са тачним подацима о жртвама, починиоцима, врстама насиља, од кључног је значаја за све оне који су укључени у борбу против њега.
Тужилаштво је такође од кључног значаја: ефикасно гоњење починилаца насиља над женама значи крај некажњавању, чега је превише било веома дуго, те остваривање правде за жртве. Такође смо разговарали о заштити. Знамо да је насиље над женама око нас, на улицама, на радном месту и код куће. Такође, насиље прети да ескалира. Могу постојати рани знаци, касније разни облици насиља постају све тежи. Уколико су жртве свесне својих права и ризика којем се излажу, ако позову у помоћ, шта мора да се уради да бисмо их заштили? Другим речима, како да се исплете сигурносна мрежа око њих?
Нажалост, примера насиља над женама има бескрајно много, његових жртава безброј. Насиље у породици је облик насиља који је сувише чест и који утиче не само на жене, већ и на мушкарце, децу и старије особе. Неопходно је да земље чланице Савета Европе интензивирају напоре да овај препоручени сет мера претворе у националне политике и праксу.
Истанбулска конвенција је отворена за потписивање у мају 2011. године. Три године касније, у априлу 2014. године, њу је ратификовало 10 држава чланица (Србија је једна од ових земаља, тачније осма), што је покренуло његово ступање на снагу 1. августа 2014. године. Она нуди европском региону први сет правно-обавезујућих стандарда.
Од држава потписница се између осталог захтева да предузму широк спектар мера, на пример: прикупе релевантне статистичке податке о случајевима насиља над женама; заштите и подрже жртве кроз полицијске интервенције и адекватне услуге подршке; криминализују различите облике насиља над женама и насиља у породици; прогоне починиоце и обезбеде жртвама приступ правди.
Током конференције, препознато је да је постизање родне равноправности у закону и у пракси кључ за насиље над женама. Насиљем над женама и насиљем у породици не може да се бави само једна агенција или институција. Стога су учесници укључили и представнике из: владиних структура и институција на нивоу доношења одлука, парламената и локалних власти, судства и органа који спроводе закон, као и других регионалних и међународних организација, НВО и цивилног друштва, као и медија.
Након уводне речи Лауре Болдрини (Laura Boldrini), председнице италијанског Већа посланика, Габријела Батаини-Драгони (Gabriella Battaini-Dragoni), заменица генералног секретара Савета Европе подсетила је да насиље над женама није приватна ствар, те да је наша дужност да проговоримо. Ан Брасер (Anne Brasseur), председница Парламентарне скупштине Савета Европе, истакла је да законодавни рад мора да се спроведе брзо.
Мортен Кјерум (Morten Kjærum), директор Агенције Европске уније за основна права фокусирао се на мултисекторални приступ и изношење проблема на видело. Марселин Науди (Marceline Naudi), социјална радница из Малте је рекла да је потребна промена у нашим претпоставкама да би се промениле родне улоге. Гаури Ван Гулик (Gauri van Gulik), глобална заступница за женска права „Human Rights Watch“ нас је обавестила да се, према њима, већина девојака не може ослонити на полицију, социјалне раднике итд. У полицији, званичници често кажу „уколико не тече крв, ништа не можемо да урадимо“. Она се такође сложила да општи начин размишљања мора да се мења и коначно, починиоци треба да имају основани страх од последица. Луиза Бети (Louisa Betti), новинарка из Италије је рекла да су највећи проблеми потцењивање насиља и поновно насиље над жртвама. Марија Анхелес Кармона Вергара (Maria Ángeles Carmona Vergara), председница Опсерваторије родног насиља и насиља у породици из Шпаније је истакла да је потребно имати тачне податке. Потом су разни говорници изразили мишљење о жртвама које би желеле да добију све услуге на једном месту, а не да лутају од места до места. Дакле, боља координација је потребна. Роса Логар (Rosa Logar), извршни директор Бечког центра за насиље у породици из Аустрије је такође нагласила да службе треба да буду специјализоване. Мишел ЛеВои (Michele LeVoy), директорка Платформе за међународну сарадњу по питању недокументованих миграната предложила је да сви актери буду обучени и подсетила је учеснике да промена почиње са нама.
Поента завршних примедби које је изнела Габријела Батаини-Драгони (Gabriella Battaini-Dragoni), заменица генералног секретара Савета Европе је да нема сумње шта треба да се уради у будућности. Пошто је Истанбулска конвенција понудила разне алате и одредбе, ја сам уверена да ће наша национална законодавства одражавати све њене аспекте, закључила је Елвира Ковач.