„Дозволите ми да се на почетку захвалим Фондацији K. Adenuar и господину Бонеу са којим сам у овом периоду, од када сам председник Народне скупштине, остварио веома добру и квалитетну сарадњу. Ово није прва публикација о којој смо говорили и није прва публикација која је помагала народним посланицима да боље сагледају шта је суштина њихове улоге.
Ми у овом сазиву имамо велики број народних посланика који су то први пут у животу. Да би они на најбољи могући начин обављали своју функцију у овој, без обзира како то некада изгледало у јавности, најважнијој државној институцији потребно је да имају изграђен, појачан капацитет да ту функцију обављају. То се не односи само на оно што видите у пленарној сали. У пленарној сали оно што грађани најчешће виде је одржавање седница на којима се разговара о самом процесу доношења закона, о којима се разговара често и на језику који није само правни, већ се говори и политичким жаргоном и где постоји борба политичких странака, што је потпуно природно у једној демократији. Међутим, оно што се често не види је залагање народних посланика у раду одбора и наравно, у оваквим активностима, каква су јавна слушања која су постала важан и саставни део законодавног процеса.
Ми данас промовишемо издање професора Маријане Пајванчић и Института Konrad Adenuar, али треба неколико реченица да посветимо и самом институту јавне расправе јер је то нешто што је можда до сада недовољно коришћено у нашој земљи и можда је сада веома актуелно да разговарамо о томе. Ово је за парламент као најважнију представничку институцију веома важно, јер се ради о учешћу грађана у законодавном процесу, у могућности да утичу на доношење одлука и то је важно за свако друштво и за демократичност сваког друштва. Учешће цивилног друштва у законодавним активностима и другим могућностима које стоје на располагању грађанима да буду адекватно информисани о раду најважније државне институције Народне скупштине је нешто што свакако утиче на процес доношења закона.
Ви данас имате, како је то прописано Законом о Народној скупштини, јавност рада Народне скупштине. Ми смо се потрудили да поред онога што је стандардно, имамо и ТВ пренос који постоји већ дуго времена, имамо и интернет пренос свих пленарних седница али имамо и „лајф скрининг“ свих седница одбора. Дакле, сви скупштински одбори се директно преносе интернетом и ви имате могућност да видите како се народни посланици за то спремају, шта тамо излажу, како говоре и наравно, какве се одлуке тамо доносе. Објављује се све што смо изрекли на тим седницама и то се стенографски објављује често у истом дану, чак после неколико сати на сајту Народне скупштине. Све што се изрекне на седницама Народне скупштине имате одмах као стенографску белешку и можете видети како је ко гласао, да ли је био за, да ли је био против или уздржан, да ли је уопште био присутан и наравно шта је рекао током самог заседања.
Поред тога ту су конференције за новинаре које су веома често у Народној скупштини, саопштења за јавност, веома активан веб сајт Народне скупштине и све то омогућава и међународним институцијама и грађанима Србије и свим заинтересованим странама, кроз увид у стенографске белешке, једну јавност рада.
Оно што је релативно ново и што није довољно коришћено је управо институт јавног слушања. Ми смо инсистирали да скупштински одбори пред доношење неких важних закона, али не само закона, имају институт јавног слушања и то у процесима за које су одбори сматрали да су веома важни. Председавам Одбором за права детета и у том одбору смо имали већ три, а ускоро и ћемо имати четврто јавно слушање. То су јавна слушања која су се тицала веома актуелних и горућих тема попут инклузије.
Инклузија је тема која је у овом друштву, нажалост, недовољно активна, недовољно видљива, услед мора свакодневних политичких догађаја, али је веома важна.
Када имате јавно слушање где ће доћи представници родитеља, па када имате представнике, рецимо, ромске заједнице, па представнике школа, представнике државних институција и извршне власти, представнике Скупштине, онда се ту често развије расправа чије домете можете да сагледате током јавног слушања. Такође, имали смо јавно слушање о злоупотреби деце на интернету. То су теме које нису довољно обрађиване у нашем друштву и ми смо сматрали да су то биле веома важне ствари.
Имали смо специјалног тужиоца за „сајбер“ криминал. Људи су дошли да нам кажу шта су стварни проблеми, јер ми сви причамо о ономе што је последица, али када дођете до решавања проблема, често се то сведе на баналне ствари, када на пример тражимо од некога рачунар са подацима или да кажем, није још увек оптужен од фирме, да сачува те податке, не да их преда, да их сачува, она нема на то по закону право и тај неко може да обрише са службеног рачунара све податке којима је приступао на одређеном савету или је контактирао са децом, пре него што се формално подигне оптужница.
Измене такве врсте у законодавству, таквих врста прописа, омогућује да се ми ефикасније боримо. Ја сам дао само ова два примера која сам ја лично имао директно на јавном слушању а то јавно слушање је довело до конкретних решења која ће касније бити преточена у закон.
Дакле, сматрам се ради о веома важној институцији. У књизи ћете моћи да видите како се то ради у Бунденстагу, шта су ствари које су немачки парламентарци иновирали, шта су урадили боље од нас, шта су урадили слично или исто и мислим да постоји простор да и Народна скупштина напредује. Наравно, ми имамо у плану доношење и новог закона о Народној скупштини, који ће побољшати комуникацију Народне скупштине са грађанима, али за то нам је потребна подршка јавности. Кажем, то је нешто што је веома важно.
Суштина читавог процеса јесте да се глас грађана чује, да народни посланици буду неко ко грађане представља, али и да се омогући грађанима и да кроз овакав институт јавног слушања директно учествују у процесу доношења одлука, било да су закони то или да се предлажу нека друга решења.
Због тога сматрам да је право време да дискутујемо о оваквој теми, посебно што је пред нама и процес европских интеграција Србије. У том процесу Србија ће имати озбиљне и велике изазове и ја сам јуче и у мађарском парламенту разговарао са нашим мађарским колегама о томе. Све оно што данас чак људи и не виде, и да вам кажем, процес преговора је само први корак. Нас после учлањивања у ЕУ тек чекају изазови који су сачекали све чланице ЕУ.
У овом процесу, праћење процеса преговора, за шта Народна скупштина има озбиљне надлежности, праћење читавих процеса преговора, формирањем новог комитета за стабилизацију придружавања, који ће фактички пратити овај рад, али наравно, сарадња свих других скупштинских одбора у овом процесу и са главним преговарачем и са министром задуженим за европске интеграције.
Дакле, институт јавног слушања ће имати у наредних 10-ак година праву димензију у Народној скупштини и волео бих да што више вас учествује у оваквим процесима и да дођете да чујете, на крају крајева и да кажете шта ви мислите, јер све то остаје забележено, остаје као траг и много тога се касније имплементира у неке будуће законе.
Што је квалитетније организовано јавно слушање, што више људи учествује, више институција и државног и цивилног друштва, то смо имали заиста прилике да видимо, закони су касније у скупштинским расправама усвајани на један много мирнији начин, без превише сукобљавања, јер су суштинске програмске несугласице биле рашчишћене или на седницама одбора или на јавним слушањима.
Захвалан сам што сте ову публикацију написали и што је њена промоција баш у Народној скупштини и надам се да ће наша сарадња и у наредним годинама бити овако успешна и повећати углед Народне скупштине, али повећати и наше капацитете. Хвала вам“