Обраћање председника Народне скупштине достављамо вам у целости:

Поштоване даме и господо,

Драги пријатељи,

Велико ми је задовољство да учествујем на овом скупу, којим обележавамо 30 година од доношења Устава Републике Српске и на тај начин још једном дајемо нашу подршку свему што је Република Српска значила од својих првих дана, а нарочито ономе шта је Република Српска данас.

Доношење Устава 28. фебруара 1992. године за српски народ у Босни и Херцеговини био је један од најважнијих корака да сачува свој идентитет и своја права у једном времену када је то било питање опстанка. Након одлуке о оснивању Републике Српске 9. јануара исте године, доношење њеног Устава, био је корак којим је српски народ дао јасан и коначан одговор на растурање тадашње заједнице, дао је одговор на питање – у каквом институционалном оквиру српски народ жели да живи и да остварује своја права. Тај одговор је исти и данас, као што је био и пре 30 година.

Република Српска је тај историјски одговор и он траје већ три деценије. Исто толико трају и покушаји да се тај одговор промени и да Република Српска постане нешто што никада није била, нити је српски народ желео да она буде.

Оно што је записано у Уставу Републике Српске пре 30 година и што је додато каснијим амандманима, јасно је опредељење нашег народа да жели да очува свој идентитет и самобитност у оном оквиру за који се изборио и који је прихваћен у међународним оквирима. И Србија и Република Српска траже заједно да тај оквир буде поштован, а самим тим и права која припадају Републици Српској и српском народу као конститутивном народу у оквиру Босне и Херцеговине.

Небројено пута смо поновили, а ја ћу то да поновим и данас, Република Српска је историјска, политичка и уставна чињеница и о њеном статусу могу да одлучују само њени грађани, а она сама не може да буде заобиђена у било каквом договору који се тиче Босне и Херцеговине. Морам то да поновим, зато што и данас, након 30 година, постоје намере и активности, чији је циљ да Република Српска не буде оно што је општеприхваћено, па чак и да престане да постоји. Ништа од тога се неће догодити.

За Србију и све наше грађане, Република Српска, њен опстанак и њен стални развој, представљају национално и државно питање највишег приоритета. Ово се тиче само нас, са обе стране реке Дрине, и никога другог, а нарочито се не тиче оних који у нашем братском савезништву виде некакву претњу по себе. Никоме не претимо, нико не треба да се плаши јаких веза Србије и Републике Српске, и нико у томе не треба да тражи изговор за своју политику која не мисли добро ни Републици Српској ни Босни и Херцеговини, па ни целом нашем региону.

Само ми, у Србији и у Републици Српској треба да се пазимо слабљења наших веза и да не допустимо да једни другима постанемо мање важни него што смо то данас. Томе би се највише радовали сви који желе неко ново прекрајање Балкана и Босне и Херцеговине, али без учешћа Србије и Републике Српске и без наших јаких веза.

Данашња Србија је последња на свету која би призивала разградњу Босне и Херцеговине, небројено пута смо и изјавили и показали да поштујемо њен интегритет и да јој истински желимо само добро. И баш због тога смо први који ће се успротивити сваком покушају да се нашкоди Републици Српској, да се она заобилази кад се доносе одлуке и да нестане. То није само наша обавеза коју смо одавно прихватили, то је наша жеља и наша доследна државна политика коју ћемо водити док постоје и Србија и Република Српска.

Зато и овим важним поводом, 30-тогодишњице доношења Устава Републике Српске, желим да искажем поштовање свима који су веровали у историјску улогу Републике Српске за опстанак њеног народа и да још једном пренесем јединствену жељу Србије и целог нашег народа да још много година заједно градимо мир и напредак за све наше људе.

Грађанима Републике Српске од срца честитам овај велики јубилеј, дан када је Република Српска добила свој Устав и желим им још много година живота у миру и просперитету.

Живели!