После Другог светског рата

Историјски корени Народне скупштине Србије у периоду после Другог светског рата леже у одлуци Другог заседања АВНОЈ-а, одржаног 29. и 30. новембра 1943. у Јајцу, да се Југославија изгради на федеративној основи, као заједница пет равноправних народа.

Наведеном одлуком они добијају своје државе и имају право на самоопредељење укључујући и отцепљење. Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије чинили су и представници Србије чији рад је одобрен посебном декларацијом усвојеном на заседању Велике антифашистичке народноослободичаке скупштине Србије.

Велика антифашистичка народноослободилачка скупштина Србије, одржана је од 9. до 12. новембра 1944. године. Посланици за ову скупштину (њих 989) нису били бирани од народа већ делегирани из редова народноослободилачких одбора и Народноослободилачког фронта. На заседању је донета одлука о конституисању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС-а) као врховног законодавног и извршног органа власти Србије. Између 989 посланика изабрано је 278 за Антифашистичку скупштину народног ослобођења Србије.

Закон о државном печату Србије,
28. август 1945. године

До фебруара 1953. године постојало је Председништво, односно Президијум народне скупштине Србије као посебан орган са значајним законодавним и извршним функцијама.

Априла 1945, Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије мења име у Народна Скупштина Србије. Скупштина се даље звала: Народна скупштина Народне Републике Србије (од фебруара 1946. до априла 1963); Скупштина Социјалистичке Републике Србије (од априла 1963. до септембра 1990); Скупштина Републике Србије (од септембра 1990. до јануара 1991) и Народна скупштина Републике Србије од јануара 1991. године.

Др Синиша Станковић

Први председник Народне скупштине Србије после Другог светског рата био је др Синиша Станковић.

Први скупштински пословник донет је на априлском заседању АСНОС-а 1945. године. На истом заседању донет је и Закон о заклетви народних посланика Народне скупштине Србије и конституисана су четри скупштинска одбора.

Први закон о избору народних посланика донела је Народна скупштина НРС јула 1946. године. На истом заседању донет је и Закон о Уставотворној скупштини НРС.

Посланичка легитимација Добрице Ћосића

Први скупштински пословник донет је на априлском заседању АСНОС-а 1945. године. На истом заседању донет је и Закон о заклетви народних посланика Народне скупштине Србије и конституисана су четри скупштинска одбора.

Први закон о избору народних посланика донела је Народна скупштина НРС јула 1946. године. На истом заседању донет је и Закон о Уставотворној скупштини НРС.

Први скупштински избори у Србији после Другог светског рата одржани су 10. новембра 1946. године. Били су то избори за Уставотворну скупштину НРС.

Сви на изборе, плакат

Писмо Јосипа Броза Тита
Уставотворној скупштини НРС

Бирачко право имали су сви држављани Југославије на територији НР Србије који су навршили 18 година. По први пут право гласа добиле су жене и војници. Избори су вршени на основу општег, једнаког и непосредног изборног права, тајним гласањем.

Гласање је вршено куглицама до новембарских избора 1953, када се по први пут уводе гласачки листићи.

Према Закону о избору народних посланика од 13. маја 1950, била је установљена и кутија без листе. Избори по овом закону обављени су марта 1951. године.

Све до 1963, избори су вршени тако што је један посланик биран на одређени број становника (двадесет, четрдесет или педесет хиљада). Због тога је и укупан број посланика у скупштини био различит. Тако је Уставотворна скупштина бројала 287 посланика, Скупштина конституисана 1951. године 315, док је за Републичко веће и Веће произвођача Скупштине НР Србије 1953, изабран 291 посланик.

Први устав Србије после Другог светског рата донела је Уставотворна скупштина НРС 17. јануара 1947. године. Његова седма глава посвећена је народној скупштини.

Устав Народне Републике Србије,
11. јануар 1947. године

Устав Народне Републике Србије,
11. јануар 1947. године

Одузимање посланичког мандата
др Драгољубу Јовановићу
(из стенографских бележака)

Скупштина је вршила своја права и дужности на основу у оквиру савезног устава, устава Србије и савезних закона.

Мандат Народне скупштине, односно скупштински сазив, трајао је четири године.

Посланички имунитет био је загарантован.

Прво одузимање посланичког мандата у Народној скупштини Србије после Другог светског рата десило се јула 1946. године. Мандат је одузет др Драгољубу Јовановићу због његових, наводно непријатељских иступа у Скупштини. Од 1948. до 1951, посланички мандати одузети су Сретену Жујовићу и још тринаесторици посланика. Свима су им на терет стављана кривична дела против народа и државе. Били су то први инфорбировци.

Прва жена која је председавала једном скупштинском седницом била је Милка Минић (на заседању Велике антифашистичке народно-ослободилачке скупштине, 12. новембра 1944. године).

У Уставотворној скупштини НР Србије 1946. године било је 9 жена народних посланика. На скупштинским изборима 1963. године, за народне посланике изабрана је 71 жена, на вишестраначким изборима 1990. године само 3, а на изборима децембра 2000. године, 28. Председник Скупштине никада није била жена. Прва жена-потпредседник Народне скупштине била је Златија Ђукић-Вељовић (1982-1984), а прва жена председник једног скупштинског већа била је Перка Виторовић (Социјално-здравствено веће, 1963-1965. године).

До 1953. године, Народна скупштина је била једнодомна. Од 1953. до 1963, имала је два дома: Републичко веће и Веће произвођача; од 1963. до 1974, чинило ју је пет домова: Републичко веће, Привредно веће, Просветно-културно веће, Социјално-здравствено веће и Организационо-политичко веће; од 1974. до 1990. године била је тродомна са следећим већима: Веће удруженог рада, Веће општина и Друштвено-политичко веће. Од јануара 1991, поново јеједнодомна.

Према Уставу из 1963, скупштина се дефинише као највиши орган власти и орган друштвеног самоуправљања у оквиру права и дужности Републике. Бројала је 440 посланика од којих је 120 било у Републичком већу, а у остала четири већа по 80.

Кандидати за народне посланике предлагани су на зборовима бирача и зборовима радних људи које је организовао Социјалистички савез радног народа Србије.

Републичко извршно веће било је одговорно Народној скупштини за свој рад. Његове чланове и председника бирала је Скупштина.

У склопу уставне реформе, Скупштина СФРЈ и скупштине социјалистичких република, доносе уставне амандмамане у периоду од 1967. до 1972. године. Скупштина Србије донела је 1967, 1969 и 1972. године шеснаест амандмана. Све републике, па и Србија, постају државе, а аутономне покрајине конститутивни елементи федереције са правом доношења својих устава.

После увођења Већа народа у Скупштину СФРЈ 1967. године, Скупштина Србије бирала је 20 посланика у то Веће, а скупштине аутономних покрајина по 10.

Одлука о проглашењу Устава СР Србије,
25. фебруар 1974. године

Све скупштине социјалистичких република, па и Скуштина СР Србије, сагласиле су се са предлогом Устава СФРЈ пре него што је усвојен у Скупштини СФРЈ 21. фебруара 1974. године. Устав СР Србије донет је 25. фебруара 1974. године. Уместо посланичког, уведен је делегатски систем. Концепција самоуправљања заснована је на удруженом раду. Веће удруженог рада, као једно од три већа Скупштине, имало је највише делегата - 160. Остала два, Веће општина и Друштвено-политичко веће, имала су по 90 делегата.

Према Уставу СР Србије из 1974, Скупштина је бирала чланове Председништва СР Србије, Савета Републике и члана Председништва СФРЈ из Србије. Председништво СР Србије доносило је указе о проглашењу закона које је усвојила Скупштина.

За првог члана Председништва СФРЈ из Србије, Скупштина је избрала Петра Стамболића.

Веће народа Скупштине СФРЈ променило је име у Веће република и покрајина. Скупштина Србије бирала је у то Веће 12 делегата, а скупштине социјалистичких аутономних покрајина по 8.

Самоуправни споразуми и друштвени договори из разних области били су на дневном реду бројних скупштинских седница.

Јануара 1988. започела је уставна реформа у Србији која је завршена 28. марта 1989. године када су проглашени уставни амандмани IX-XLIX. Тај дан је означен као дан доношења новог устава и враћања Србији државног и уставног суверенитета на целој територији Републике. Проглашен је државним празником.

Нови устав, Устав Републике Србије, донет је 28. септембра 1990. године. Надлежност Скупштине није се битно променила. Укинут је делегатски систем, а враћен посланички. Скупштину чини 250 народних посланика.

По Уставу из 1990, председник Скупштине расписује изборе за народне посланике и председника Републике.

Председник Републике указом проглашава законе изгласане у Народној скупштини.

Први вишестраначки избори за народну скупштину Србије после Другог светског рата одржани су 9. и 23. децембра 1990. године на основу одлуке Народне скупштине Србије о расписивању избора и претходно донетих закона о избору народних посланика и о изборним јединицама. На изборе је изашло 5.030.440 бирача, од 7.036.303 уписаних или 71,49%. Социјалистичка партија Србије освојила је 194 мандата, Српски покрет обнове 19, Демократски савез војвођанских Мађара 8, кандидати групе грађана 8, Демократска странка 7 итд. За председника прве вишестраначке скупштине Републике Србије изабран је проф. др Слободан Унковић на чије је место већ 6. јуна дошао Александар Бакочевић, а за председника Владе проф. др Драгутин Зеленовић.

Упоредо са изборима за народне посланике, Народна скупштина Републике Србије расписала је и изборе за председника Републике. Избори су одржани 9. децембра 1990, а за председника Републике изабран је Слободан Милошевић.

Поред великог броја закона, Скупштина је током 1991. године донела и неколико декларација у вези са насиљем и злочинима над српским народом у Хрватској, сецесијом Хрватске и подршком сецесији од стране Европске заједнице.

Превремени избори за Народну скупштину и председника Републике, одржани су 20. и 27. децембра 1992. и 3. јануара 1993. године. Социјалистичка партија Србије освојила је 101 мандат, Српска радикална странка 73, ДЕПОС-Демократски покрет Србије 50, итд. За председника Скупштине изабран је мр Зоран Лилић, а мандат за састав нове владе поверен је мр Николи Шаиновићу.· За председника Републике поново је изабран Слободан Милошевић.

Скупштина Србије бирала је 20 посланика у Веће република Савезне скупштине Савезне Републике Југославије.

На изборима одржаним 19. и 26. децембра 1993. и 5. јануара 1994. године, Социјалистичка партија Србије освојила је 123 мандата, ДЕПОС 45, Српска радикална странка 39, Демократска странка 29 итд. За председника Скупштине изабран је Драган Томић, а за председника владе Мирко Марјановић.

На ванредном заседању Народне скупштине Републике Србије, одржаном 11. фебруара 1997, по први пут у историји скупштинског живота Србије, донет је један специјални закон (Lex specialis). Ради се о Закону о проглашењу за коначне привремеих резултата избора за одборнике скупштина општина и градова наведених у извештају мисије ОЕБС-а. У питању су избори одржани 17. новембра 1996. године.

Избори за народне посланике Народне скупштине Републике Србије, одржани 21. и 28. септембра и 5. октобра 1997, дали су следеће резултате: Коалиција Социјалистичка партија Србије, Југословенска левица и Нова демократија освојила је 110 мандата, Српска радикална странка 82, Српски покрет обнове 45, итд. Председник Скупштине и председник владе нису мењани.

Избори за председника Републике, одржани упоредо са скупштинским, текли су на следећи начин: у првом кругу нико од кандидата није добио потребну већину. У другом кругу изашло је мање од половине уписаних бирача тако да ни др Војислав Шешељ ни мр Зоран Лилић, два кандидата са највише гласова у првом кругу, нису могли бити изабрани. У поновљеном изборном поступку, Милан Милутиновић је у другом кругу добио више гласова од др Војислава Шешеља и тако постао председник Србије.

Током 1998, Скупштина је у више наврата расправљала о актуелној безбедносној и социјално-економској ситуацији на Косову и Метохији и албанском сепаратизму. Расписан је и референдум ради изјашњавања грађана Србије да ли прихватају учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији. Близу 95% грађана, од 5.297.776 изашлих на референдум, одговорило је са "не".

Народна скупштина је почетком фебруара 1999, најоштрије осудила претње НАТО пакта Југославији. Исто је учинила и 23. марта после разговора државне делегације у Рамбујеу и Паризу. Дан касније, 24. марта 1999, снаге НАТО пакта извршиле су агресију на Југославију.

За време ратног стања, Скупштина Србије одржала је једну седницу, 3. јуна 1999. године. На њој је донела одлуку о усвајању документа за постизање мира који су донели највиши представници Европске уније и Русије, председник Републике Финске Марти Ахтисари и специјални изасланик председника Руске федерације Бориса Јељцина Виктор Черномирдин.

После догађаја од 5. октобра 2000, када је званично потврђена победа др Војислава Коштунице над Слободаном Милошевићем на изборима за председника Савезне Републике Југославије, Скупштина Србије донела је 9. октобра 2000. године Закон о избору народних посланика. По њему, цела Србија је једна изборна јединица. Изборна листа могла је бити потврђена кад је својим потписом подржи најмање 10.000 бирача.

Скупштина је 9. октобра 2000. год. донела одлуку о образовању Анкетног одбора Народне скупштине ради утврђивања чињеница везаних за погибију четворице високих функционера Српског покрета обнове, 3. октобра 1999. године.

Двадесетпетог октобра 2000, председник Републике Милан Милутиновић, донео је одлуку о распуштању Народне скупштине Републике Србије, изабране 21. септембра 1997. године. Образована је привремена влада са Миломиром Минићем на челу.

Избори за народне посланике Народне скупштине Републике Србије расписани су за 23. децембар 2000. године. Изборни поступак разрађен је до детаља. Републичка изборна комисија донела је свој Пословник.

На изборима одржаним 23. децембра 2000, од 6.525.162 уписаних бирача, гласало је 3.748.623 или 55,91%. Демократска опозиција Србије (ДОС) освојила је 176 мандата, Социјалистичка партија Србије 37, Српска радикална странка 23 и Странка српског јединства 14 мандата. Остале кандидатске листе нису освојиле ниједан посланички мандат. За председника Скупштине изабран је Драган Маршићанин, а за председника владе др Зоран Ђинђић.

Првих година после Другог светског рата, седнице Народне скупштине Србије одржаване су у згради Савезне скупштине. Године 1953, завршена је изградња скупштинског здања у улици Српских владара бр. 14 у коме се Скупштина и данас налази.

Мр Боро Мајданац,
архивски саветник
Архива Србије
Б е о г р а д

П У С Ч П С Н
31 1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31 1 2 3
Четвртак, 17. август
  • Нема најава за изабрани датум

Цео календар догађаја

Будите у току