Историјат 1804 - 1918

"Велика пивара" у којој је одржана Светоандрејска скупштина

1804 - 1918

Први закон о народној скупштини Србије донет је 28. октобра 1858. године . На основу њега сазвана је Светоандрејска народна скупштина, одржана од 30. новембра 1858. до 31. јануара 1859. године у Београду. Тиме је озакоњена установа народне скупштине и ударен темељ представничког система у Србији.

Од почетка 19. века до 1858. године одржаване су обичајне народне скупштине. Сазивали су их кнез или Савет када су налазили за потребно. Одржаване су и за време Првог и Другог српског устанка 1804-1815 ("устаничке народне скупштине"). Учесници скупштина, сем у ретким случајевима, нису били бирани од народа већ су позивани од кнеза или Савета. Обичајне скупштине одржаване су готово увек под ведрим небом. Присуствовало им је и по неколико хиљада људи. На једној од њих, Сретењској, донет је 2. фебруара 1835. први српски устав - Сретењски устав. Почетком септембра 1842. уставобранитељи на челу с Томом Вучићем-Перишићем, збацили су уз помоћ скупштине кнеза Михаила и на његово место довели Александра Карађорђевића. Шеснаест година касније, на Светоандрејској скупштини, извршили су династички преврат и вратили Обреновиће.

"Велика пивара" у којој је одржана Светоандрејска скупштина

Закон о Народној скупштини изгласан на Светоандрејској скупштини

Према Закону о народној скупштини, изгласаном на Светоандрејској скупштини, скупштина је добила име "Српска народна скупштина". Тако се звала све до краја свог постојања (1918).

Српски устави: Сретењски из 1835, Намеснички из 1869, Радикалски из 1888, Октроисани из 1901. и Устав из 1903. године, предвиђају народну скупштину као установу и регулишу питање њеног рада. За разлику од њих, Турски устав из 1838. народну скупштину и не помиње.

Према законима о народној скупштини које су донели кнез Милош (1860) и кнез Михаило (1861), народна скупштина се састајала сваке треће године. По Намесничком уставу скупштински сазив трајао је једну годину, по Радикалском три, а по Октроисаном уставу и Уставу из 1903, четири године. Скупштински сазиви били су редовни и ванредни.

Први скупштински пословник донет је 1870. године у форми закона. Исте године донет је и први закон о избору народних посланика.

Скупштина је могла бити обична и велика. Велика је, по броју посланика била два или четири пута већа од обичне. Сазивана је углавном када је требало решавати питање избора кнеза (краља) или мењати устав.

Гласање у скупштини вршено је гласно поименце (понаособ), седењем и устајањем и тајно. Гласање понаособ вршено је кад се гласало о закону у целини и у свим случајевима када је то тражила влада или двадесет посланика. Избори скупштинских часника вршени су тајним гласањем.

Сазивање, отварање, закључивање, одлагање, продужавање или распуштање скупштине вршио је кнез (краљ).

Скупштинска заседања отварана су кнежевом (краљевом) беседом на коју је скупштина одговарала адресом.

Председнике и потпредседнике часништва народне скупштине једно време бирао је кнез (краљ) између шест кандидата предложених од стране скупштине, а по уставима из 1888. и 1903. год. бирала их је сама скупштина из свог састава.

Избор посланика вршен је тако што је на одређени број пореских глава биран један посланик. У почетку је један посланик биран на 500 пореских глава, затим на 1000 па 2000, 3000 и на крају 4500 пореских глава. Од ове изборне формуле зависио је и број посланика у скупштини. На Светоандрејској скупштини било их је 437, а касније се тај број кретао између 120 и 160. Велике народне скупштине бројале су и преко 600 народних посланика.

Изборне јединице били су срезови, односно окрузи и вароши. По Уставу из 1888. и Уставу из 1903. Београд је давао 4 посланика, Ниш и Крагујевац по 2, а остале вароши побројане у Уставу (21) по једног посланика. У окрузима су избори посланика вршени на одређени број пореских глава.

Бирачко право имао је сваки Србин, рођен или прирођен који је навршио 21 годину и плаћао порез на имање, рад или приход. Жене нису имале право гласа.

Организацију избора за народне посланике вршила је влада.

До 1888. било је у пракси јавно гласање на изборима за народне посланике. Бирач се на бирачком месту јавно изјашњавао "кога хоће за посланика". Гласови су бележени и сабирани.

Уставом из 1888. уведено је тајно гласање. Вршено је куглицама.

Проценат бирача који су учествовали на изборима кретао се између 50 и 70%. Крајем 19. и почетком 20. века право гласа имало је око 550.000 бирача. На мајским изборима 1908. год. гласало је 397.750 бирача или нешто више од 70%.

Поред посланика бираних од народа, скупштину су према Уставу из 1869. чинили и посланици које је постављао кнез (краљ). На свака три бирана долазио је по један постављени посланик. Уставима из 1888. и 1903. године, решено је да се народна скупштина састоји само од бираних посланика.

Нереди на изборима нису били ретки. Трагичан случај збио се приликом избора у селу Горачићу код Гуче фебруара 1893. године када је интервенисала војска. Погинуло је 15 људи. Група посланика тражила је поводом тога строгу примену Закона о министарској одговорности.

· По Уставу из 1869, све чланове Државног савета постављао је кнез. По уставима из 1888. и 1903. год. осам чланова постављао је кнез, а осам је бирала народна скупштина.

У области законодавства, никакав закон није се могао издати, укинути, изменити или протумачити без пристанка народне скупштине. Међутим, све до 1888. године, право законске иницијативе није имала скупштина већ кнез (краљ) и влада. Другим речима, скупштина се покоравала влади, а не влада скупштини.

Скупштина је била једнодомна, осим у периоду 1901-1903. године. Тада су, према Октроисаном уставу, Народно представништво чинила су два дома: Народна скупштина и Сенат.

Први скупштински одбори били су: Финансијски, Законодавни, Просветни, Војни, Привредни и Одбор за молбе и жалбе.

Скупштина је имала право анкете као и истраге у изборима и чисто административним питањима.

Већ у првим законима о народној скупштини прописано је да нико не може позвати посланика на одговорност за оно што изговори у скупштини.

Првим законима о народној скупштини, а затим и уставима, регулисан је и посланички имунитет. Без одобрења народне скупштине посланици се нису могли позивати на одговорност, притварати или затварати. Чак и ако би били ухваћени на делу, морало се чути мишљење народне скупштине о томе да ли их треба правно гонити.

Посланичка питања и предлози, интерпелације, молбе и жалбе грађана скупштини, стари су колико и скупштина. Примера ради, у свом сазиву 1897-1900. год. скупштина је решила 445 посланичких предлога, 217 интерпелација и више од 3000 молби и жалби грађана.

Посланичко пуномоћје, 11. август 1859. године

Народни посланик није могао бити млађи од 30 година. Један од услова за стицање посланичког звања било је и плаћање одређеног новчаног износа држави на име непосредног пореза.

Чланови Сената морали су да имају најмање 40 година. Осамнаест их је бирано, а 30 је именовао краљ на цео живот. Чланови Сената по положају били су још: престолонаследник кад постане пунолетан, архиепископ београдски и епископ нишки.

Прва посланичка пуномоћја су из 1830. године. Донели су их са собом народни посланици, изабрани од народа по Милошевој наредби, за Велику народну скупштину у Крагујевцу на којој је прочитан султанов хатишериф.

Посланичку заклетву полагали су посланици већ на Светоандрејској скупштини. Њен текст, нешто измењен, званично је унет у Устав из 1869. и све касније уставе. Осим што је реч "кнез" замењена речју "краљ" (1882), других промена није било.

Посланичка заклетва, 15. август 1864. године

Посланичка дневница (дијурна) износила је 15 гроша, односно 15 динара. Њен износ није се мењао за све време постојања Српске народне скупштине.

При отварању или затварању скупштинских седница или у другим свечаним приликама, народни посланици били су дужни да носе једнообразно свечано народно одело домаће производње.

Посланици су носили нарочити знак
како би као такви били препознатљиви и користили своја права.

Често је долазило до кршења скупштинског пословника. Дисциплинске казне у виду одузимања речи и искључења посланика са скупштинских седница редовно су уношене у записник.

Одузимање посланичких мандата ретко се догађало. Најинтересантнији случај забележен је 1882. године. Тада је 45 народних посланика, углавном радикала, искључено из скупштине. Пошто су на поновљеним изборима за упражњена посланичка места опет освојили највише гласова, скупштина је сматрала да већ једном искључени посланици не могу бити поново бирани. Њихове гласове је поништила, а посланички мандати дати су оним кандидатима који су после искључених посланика имали највише гласова. Неки од њих постали су посланици са само два добијена гласа. Опозициона штампа назвала их је "двогласцима", а Скупштину двогласачком.

Прва влада која је пала пред Народном скупштином
била је влада Јована Мариновића (10. новембра 1874).

Стенографске белешке Народне Скупштинe одржане на Крфу 28. августа 1916. године

Градови у којима су одржаване скупштине били су: Београд, Крагујевац и Ниш. Обичајне народне скупштине, осим неколико устаничких, одржаване су у Београду и Крагујевцу. За време Првог светског рата, Српска народна скупштина заседала је и на Крфу.

Зграде у којима су држане скупштинске седнице биле су у - Београду: "Велика пивара" (у њој је одржана Светоандрејска скупштина), Народно позориште, Капетан Мишино здање (Велика школа) и привремена зграда Народне скупштине код данашњег биоскопа "Одеон" (од 1882); Крагујевацу: у згради Народне скупштине која је сазидана по налогу кнеза Милоша 1859; Нишу: Основна школа "Свети Сава" код Саборне цркве и зграда Официрског дома.

Привремена зграда Народне скупштине у Београду сазидана 1882. године

Зграда основне школе "Свети Сава" у Нишу у којој су одржаване седнице Народне скупштине

Официрски дом у Нишу

Стенографске белешке вођене су за све скупштине од Светоандрејске па надаље. На неколико десетина хиљада сачуваних страница огледа се не само парламентарна већ и историја овог раздобља уопште.

Прва скупштина о којој је писао један српски лист ("Новине Сербске"), била је Велика народна скупштина у Крагујевцу одржана од 1. до 5. фебруара 1834. године.

Први председник народне скупштине (Светоандрејске), био је мајор Миша Анастасијевић, потпредседник Стефан-Стевча Михајловић, а секретари Јеврем Грујић, Јован Илић и Милован Јанковић.

Мајор Миша Анастасијевић,
председник Светоандрејске
скупштине

Стевча Михајловић, потпредседник Светоандрејске скупштине

Јеврем Грујић, секретар Светоандрејске скупштине

Најчешће бирани председници скупштине били су: Андра Николић (девет пута) и Живко Карабиберовић (осам пута).

Политичке странке, Либерална, Напредна и Народна радикална, званично формиране почетком 80-тих година 19. века, захваљујући Уставу из 1888. године, добиле су могућност да постану стварни учесници у борби за власт. Највише успеха у томе имали су радикали који су и творци овог Устава.

Никола Пашић, пет пута председник Народне скупштине

Посланичко пуномоћје Николе Пашића, 27. фебруар 1893. године

Закон о Београдском универзитету, 1905. година

Уставом из 1903. године, који је уствари само нешто измењени Устав из 1888. Србија је постала модерна парламентарна држава. Устав је донет без учешћа монарха и сматра се једним од најлибералнијих устава Европе тога времена.

Једна од најзначајних новина Устава из 1903. године била је да се одступило од модела: превласт краља над скупштином.

Према Уставу из 1903. године, гласови кандидатске листе која није освојила ниједан посланички мандат, придодавани су кандидатској листи с највећим бројем гласова.

За време Српско-турског рата 1876-1878, балканских ратова 1912-1913 и Првог светског рата, до повлачења преко Aлбаније октобра 1915. скупштина се налазила у сталном заседању. Поред осталог, донела је више закона о ратним кредитима.

Изборни плакат, 1905. година

Крајем 1914. и почетком 1915. године, скупштину је потресала тзв. "опанчарска афера", везана за злоупотребе приликом набавке опанака за војску.

За време евакуације Ниша, октобра 1915. по одлуци Председништва Скупштине, уништена је целокупна скупштинска архива како не би пала у руке непријатељу.

Српска народна скупштина донела је на стотине закона, велики број трговинских и других уговора са страним земљама, више декларација и других аката.

Aктом уједињења, 1. децембра 1918. и стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, престала је законодавна функција свих народних представништава на територији уједињене државе. Српска народна скупштина састала се последњи пут 14. децембра 1918. године. На основу саопштења Краљевске владе, изабрала је из својих редова 84 посланика за Привремено народно представништво Краљевства СХС. Србији су остављена још 24 посланичка места за области које су јој присаједињене 1913. године. Доневши одлуку да се посланички избори у тим областима хитно обаве, Скупштина је 21. децембра 1918. окончала рад преневши званично своје функције на Привремено народно представништво. Народни посланици из Србије оставили су дубок траг у раду Народне скупштине Краљевине Југославије.


Историјски документи: 1804 - 1918

П У С Ч П С Н
30 31 1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 1 2 3
Понедељак, 20. новембар

Цео календар догађаја

Будите у току