Danas je svet međusobno povezan i posledice ratova, kršenja ljudskih prava i siromaštva u zemljama koje su na prvi pogled daleko od nas, ostavljaju tragove i u našem okruženju. I kao što su naši građani pokazali humano lice prema brojnim izbeglicama i migrantima koji su prolazili i još uvek prolaze kroz našu zemlju, takvo razumevanje bi trebalo pokazati i prema brojnim marginalizovanim grupama ljudi koji žive sa nama, a njihova ljudska prava su najviše ugrožena.

Mi imamo dobre zakonske okvire, veoma detaljne i precizne strategije i akcione planove, postavili smo temelje institucijama koje su zadužene da štite ljudska prava, ali činjenica je da se mora uraditi više. Na žalost, mi i danas imamo ljude koji su diskriminisani, žene koje trpe nasilje, decu koja su žrtve seksualnog uznemiravanja i vrnjačkog nasilja i druge oblike kršenja ljudskih prava.

Zakone ne donosimo zato da bismo ispunili neku međunarodnu obavezu. Zakoni se moraju efikasno sprovoditi kako do kršenja ljudskih prava ne bi ni dolazilo. Ali ako se to već dogodi, što nije redak slučaj, oni čija su prava ugrožena moraju imati efikasnu pravnu zaštitu, a oni koji ih krše za to moraju odgovarati i biti sankcionisani.

Srbija kao kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, pre svega obavezama koje je preuzela akcionim planovima za poglavlja 23. i 24, je pokazala jasno opredeljenje da svoje propise usaglasi sa standardima Evropske unije i time stanje ljudskih prava unapredi. Međutim, svako od nas treba da radi na tome da gradimo društvo jednakih mogućnosti i da podižemo dostignuti nivo ljudskih prava, a osnovni preduslovi za to su međusobno poštovanje i razumevanje, dijalog i tolerancija. Iskreno verujem, da smo i pored svih pretnji i izazova sa kojima se susrećemo u vremenu u kome živimo, u stanju da ove ciljeve ostvarimo.